Свети Стефан Троношки: Кобна кафа за Вуковог учитеља

Пише: Станислав Томић

Фељтон о култури и животу Срба на ширем подручју зворничке регије, почели смо са два чланка о заборављеном зворничком књижевнику Драгу Јовановићу. Настављамо и даље кроз овај чланак да говоримо о готово непознатим темама из зворничке историје и културе. Једна од њих је, гле, Свети Стефан Троношки. Мало је људи на српском културном простору, рекло би се, уопште чуло за Светог Стефана Троношког. Судећи по спомињању Светог Стефана Троношког, Зворничани ту нису изузетак, мада би требали бити, што ћемо, надамо се, и показати, износећи овом приликом неке од чињеница које су резултат нашег истраживања.

Како већ рекосмо, мало становника у и око града на Дрини зна за Светог Стефана Троношког. Још мање да је био учитељ Вука Стефановића Караџића, а најмање, како ствари стоје, да је Свети Стефан Троношки страдао управо у Зворнику. Неки који су гледали телевизијску серију Вук Караџић можда се и сјећају епизоде у којој се појављује Свети Стефан Троношки и случај везан за Зворник. Узгред речено, серија Вук Караџић је на приједлог ни мање ни више него Умберта Ека, 1989. године добила награду Гран-при Европе на фестивалу у Риму, а УНЕСКО је ову серију уврстио у ризницу културног добра Европе и свијета.

Већ се из овог увода, чини се, да препознати зашто је ово питање значајно за Зворник и зашто нужно заслужује да се у овом поднебљу посебно истражи и представи јавности. Томе треба додати и податак да је Преподобни Стефан Троношки у мају 2017. године, на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве,  проглашен за свеца, и слави се 4. септембра по јулијанском, односно 17. септембра по грегоријанском календару, што се подудара са Вуковим сабором у Тршићу. Од 2017. године, Преподобни Стефан Троношки је и крсна слава Епархије шабачке.

Коначно, ко је у ствари био Свети Стефан Троношки? Један од најбољих одговора на ово питање дала је др Олга Срдановић Бараћ у чланку под називом Троношки архимандрит Стеван Јовановић (1759-1799), објављеном у часопису Теолошки погледи XIII/1980, који издаје Свети архијерејски синод Српске православне цркве, на основу предавања које је одржала на Православном народном универзитету у Партријаршији 22. октобра 1979. године. Ево шта ту, између осталог, можемо прочитати:

Архимандрит Стеван роћен је у Текеришу, у Јадру око 1759. године. Као манастирски ћак у Троноши, где се учио писмености, врло се млад замонашио, а млад постао и архимандрит, што само по себи наговештава његове надпросечне способности. Јер, на историјској позорници појављује се с непуних тридесет година као један од најугледнијих народних првака и средишна личност Србије и граничне Босне у догађајима, који су наступили Аустро-турским ратом 1788. до 1791. године.

[…]

Вредно је, такоће, навести још једну појединост којом је Стеван и у области културе ишао испред свог времена. Деценије пре Вукове реформе српског правописа, он је у својим писмима изостављао слово „јер” на крају речи. Кад је реч о Вуку, познато је да је он као дечак 1796. године, дакле, у време архимандрита Стевана, дошао у манастир Троношу да настави онде школовање. Претходно је код учитеља Гргуровића у Лозници учио бекавицу (срицање). У манастиру требало је да савлада часловац и псалтир да би стекао потребну лисменост за позив трговца или свештеника, највиши друштвени успон, до ког су се тада у Србији могла узвинути бистра и окретна сељачка деца.

[…]

После дугогодишње повучености у манастирској осами Стеван се 1799. године појављује као заговарач народа пред турским властима, а у вези катастрофалне неродице и глади, која јој је уследила претећи драматичним последицама.

Да би се нашао својим земаљацима на помоћи, опет према Вуковом опису, Стеван напушта Троношу и одлази Капетан паши у Зворнику. Овога замоли да раји изда на зајам неку проју, заосталу у градским кулама још од Мађара. Паша се у почетку нећкао да му изаће у сусрет јер је, тобоже, то ван његове надлежности. Стеван онда поче да га живо убећује, како није право да људи сад поскапавају од глади, док та проја стоји у магацину већ годинама забадава. Сигурно је од дугог стајања већ и полукварна. Боље је за њега и корисније да се уступи народу да се прехрани, пошто му је велика нужда. А на јесен, ако Бог да рода, уместо те, једва употребљиве проје, сељаци ће му напунити магацине свежом, добром храном од нове жетве. Настојећи да пашу за ствар придобије што убедљивијим разлозима, Стеван је овако завршио говор:

— Уосталом, људи морају наћи начина да, до новог рода, живот одрже. Ако ти, пашо, одбијеш да им даш ту храну, мораће да се обрате Немцима за помоћ. Уверен сам да ће им ови без оклевања испунити захтев и из својих магацина испоручити онолико хране, колико им треба до јесени.

Паша је на то, одиста, пристао да се проја из кула раздели народу. Архимандрит га сав срећан напусти да би разгласио по селима повољне вести. Мећутим, присутни Турци из пашине пратње, сећајући се архимандритове издаје у последњем рату, када се потпуно ставио у службу Аустријанаца, њихових непријатеља, почну га сумњичити за оне речи „ако ти не даш, искаћемо од Немаца, па ће они дати”. Можда се ту није радило само о житу? Можда архимандрит, и даље у дослуху са Аустријанцима кује заверу, како би их опет овамо довео, да ове крајеве отму од Турака?

Зато, памтећи раније Стеваново одметништво, а подозревајући да он, можда, тајно продужује своју издајничку делатност, паша закључи, како архимандрита може спречити у роварењу са Аустријанцима једино тако, ако га смакне. Нареди зато своме лекару-Грк Јанку, нека за Стевана припреми отров у кави, а по овога пошаље свога гласника да га зове натраг, тобоже, на још неке договоре с њиме.

Стеван, никакво зло не слутећи, врати се паши, попије понуђену кафу и, после разговора, оде на преноћиште у свој конак у српском делу вароши. Онде га идућег јутра наћу мртвог. Тело му затим пренесу у Троношу и сахране покрај цркве. Тако је Стеван своје родољубље, макар деценију касније, ипак платио главом.

У следећем чланку доносимо животопис поводом тридесетогодишњице смрти троношког Архимандрита Стефана Јовановића, који је у „Даници“ објавио Вук Стефановић Караџић.

Oвај фељтон се објављује у оквиру пројекта Интернет портала ИнфоБирач „Прилози за изучавање културе Срба на подручју регије Бирач“, чији је покровитељ Министарство спољних послова Србије – Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.

(ИнфоБирач)