Своје успјехе на радију није се трудио да разгласи: Слово као наставак приче о Драгу Јовановићу

Пише: Станислав Томић

Када сам приликом истраживања о Драгу Јовановићу, упитао за њега свог дугогодишњег пријатеља, лектора, пјесника, афористичара и надасве професора књижевности, Груја Лера, одговорио ми је да зна напамет неколико његових пјесама, те да је некада стихове из Драгове пјесме Рођендан рецитовао своме сину, Николи:

Скупио се живот да ми каже вољно,

сабрали се дани, сати и минути.

И све ми говори: Било је довољно,

не мораш се више никуд окренути.

Грујо ме је, ипак, упутио на нашег заједничког пријатеља, истакнутог књижевника и новинара, Тихомира Несторовића. Замолио сам Тихомира Несторовића да нам напише нешто о Драгу Јовановићу, што је он с одушевљењем прихватио. Тако се пред нама нашло Несторовићево Слово о Драги Јовановићу. Овом приликом му се јавно захваљујемо на драгоцјеном свједочанству које ће послужити као прилог истраживању и очувању нематеријалне културе на ширем подручју зворничке регије.

 

Слово о Драги Јовановићу

„Књижевник и новинар Драго Јовановић иде у ред значајнијих зворничких стваралаца који су странствовали диљем свијета, али никад нису заборавили родни завичај: древни град у пјесмама опјеван, каракајске раднике, дринске букове и брзаке, горе и равнине с обје стране родне ријеке, људе, обичаје, старинске пјесме… Све су то носили са собом, па ма гдје били.

Драго Јовановић, тих, одмјерен, господсвен, ненаметљив, танкоћутан и са препознатљивим човјекољубљем Подрињаца, слике завичаја, као највећу светињу, носио је по Европи, чувао их у Сарајеву, а онда их заувијек пренио преко великог океана у Америку. Са њима је и упокојен, али их у том часу није понио са собом на другу страну – оставио их је у туђини да, док је свијета и вијека, казују људима да у Европи, на Балкану постоји смарагнда ријека Дрина Зеленика, а поред ње стари град Зворник, брда и поља, сунчано Подриње, људи добре воље – да је тамо питомнина.

Све је то и у својим књижевним дјелима записао, у сусретима с људима других култура и свјетова казивао, у радијским емисијама овјековјечио. И све уз његов својствен, искрен и срдачан осмијех, по коме га памте многи са којима је радио, људовао, приповиједао…

Претпоставља се да је био први интелектуалац из зворничког Подриња који је постао новинар. И то не какав! Него значајан, умјешан, виспрен, одговоран и рјечит, али увијек свој. И само свој. И ничији више. Непоткупљив. Такав је остао до краја.

У некадашњем великом Радио-Сарајеву, гласовитој, цијењеној, поштованој и веома слушаној радио-станици, био је међу њеним најумјешнијим и најзначајнијим ствараоцима-новинарима. Поред осталог био је главни уредник у Дјечијем програму. У најведријем, најомиљенијем, најумјетничкијем и најстручније уређиваном сегменту програм Радио-Сарајева у коме су били еминетни тадашњи пјесници, приповједачи, романсијери и ствараоци који су вољли дјецу. Све их је окупљао Драго Јвановић.

Микрофони његове дјечије редакције били су у школама, у вртићима, на игралиштима, у парковима, на излетиштима, умјетничким атељеима, позориштима, пред филмским камерама, али и тамо гдје су ђаци путници, чобанчићи, мали пјевачи – свуда и на сваком мјесту дјечијег разиграног свијета, па и из Земље виловите – из његовог родног Подриња.

Емисије и рубрике Радио-Сарајева које су припремане под Јовановићевом уредништвом биле су самом врху слушаности.

Тај и такав аутор именом Драго Јовановић, постављен је за главног уредника Трећег програма Радио-Сарајева који је био посвећен културном и умјетничком стваралаштву. И то на највишем нивоу – на академском, научном и озбиљном. У том програму било је мјеста само за најумније, најпознатије, најизраслије и најцјењеније ауторе из свих сфера стваралаштва. Права есенција знања и умијећа.

Трећи програм је издавао и едиције у којима су били сви емитовани садржаји. Праве енциклопедије.

О овом великом и значајном новинарском стваралаштву Драге Јовановића мало је ко знао у његовом завичају. Није се ни трудио да то разгласи. У посјетама свом Подрињу дружио се са онима сличним себи – човјекољубивим. Са пријатељима, родбином и познаницима.

Уз све то бавио се и писањем. Најчитаније роман у зворничком Подрињу био је његов Вртлог. Посвећен каракајским радницима, својим комшијама.  

Онда је 1992. године дошао рат. Драго Јовановић са бројним колегама Радио-телевизије Сарајево одлази у Пале. Одмах је постављен на мјесто уредника у новооснованој Српској новинској агенцији Срна. Убрзо је СРНА постала респективна, гласовита, стручна и значајна, и много цитирана агенција. Због свега тога, али и његовог угледа редакцији СРНИ су пришли новинари, млади и стари, из свих крајева.

Пут га је касније даље водио. Право у Нови свијет. У Америку. У његовом пртљагу били су Дрина и сунчано Подриње, модре горе и плодне равнице, Дрина Зеленика са својим газовима, буковима, облуцима, поводњима и каскадама и – мирис искрености и човјекољубља Подрињаца.

Сада све то свједочи, прича и показује да у Европи, на Балкану постоји једна смарагдна ријека… И да је то заоставштина, завјет и заклетва изузетног књижевника и новинара Драге из честите куће Јовановића у која је култури и спорту, домаћем и свјетском, дала значајан допринос“, написао је Тихомир Несторовић.

Oвај фељтон се објављује у оквиру пројекта Интернет портала Инфо Бирач
„Прилози за изучавање културе Срба на подручју регије Бирач“, чији је покровитељ Министарство спољних послова Србије – Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.

(ИНФОБИРАЧ)