Gavrilo Princip ovo ne bi mogao da zamisli
Gavrilo Princip ovo ne bi mogao da zamisli
Potomak Principa posle rukovanja sa praunukom Ferdinanda otkriva tajnu pomirenja staru gotovo čitav vek
Dok su u Parizu svetski državnici velikom ceremonijom obeležavali dan kada je završen Prvi svetski rat, rođak ubice stegao je ruku praunuci ubijenog, a zajedno su se osmehnuli pred blicem foto-aparata. Ovaj događaj odigrao u nedelju, 11.11, u tačno 11.11 časova u Gracu, a u njemu su učestvovali jedan Srbin i jedna Austrijanka. Priča o njima obišala je svet, a trenutak ovekovečen na fotografiji – dobio epitet istorijski.
Šta se dogodilo, za „Blic“ priča upravo njegov učesnik, Branislav Princip, unuk Gavrilovog mlađeg brata Nikole, čoveka koji je na Vidovdan pre 104 godine izvršio atentat na Franca Ferdinanda, čime je praktično otpočet Prvi svetski rat. Pronašli smo ga dva dana nakon što je fotografija „istorijskog rukovanja“ sa praunukom Franca Ferdinanda, Anitom Hohenberg, obišla svet i ispričao nam je šta misli da bi mu danas rekao Gavrilo Princip, ali i otkrio jednu porodičnu tajnu koja se, sa koleno na koleno, prenosila među potomcima Franca Ferdinanda.
Ipak, krenimo redom.
Branislav Princip otišao je u Grac, sto godina nakon što je Gavrilo umro u zatvorskoj bolnici razoren tuberkulozom i batinama. Anita Hohenberg se na tom istom mestu našla 104 godine nakon što je Ferdinand usmrćen hicem mladog idealiste u Sarajevu. Njihovi srodnici spojili su ruke u onome što su mediji nazvali istorijskim rukovanjem.
Branislava Principa, u Pančevu živi potpuno „normalnim“ životom, neopterećen činjenicom da je njegov rođak pokrenuo, ne neki mali i običan, već svetski rat. Prvi svetski – Veliki rat.
Čini se logičnim da Gavrilo verovatno ne bi dozvolio, oprostio niti razumeo ovo pomirljivo rukovanje, ali Branislav je tokom druženja sa Anitom (prijatna žena, kaže) saznao porodičnu tajnu Hohenbergovih, koja ipak baca drugo svetlo na ovu priču. Izgleda da je pomirenje utemeljeno mnogo ranije, još pre 1918, kada je Ferdinandov sin, ubici svog oca poslao pismo dok je ovaj bio u zatvoru.
– Ispričala mi je Anita da nema materijalni dokaz, ni samo pismo ni zabelešku da je stiglo u zatvor, ali da je njen deda, Ferdinandov sin, još kao dete poslao pismo Gavrilu u zatvor. Dečak je napisao da mu oprašta i da može da razume okolnosti pod kojima se to desilo. Otac joj je otkrio ovu porodičnu tajnu – ispričao je Branislav.
A o samom rukovanju Princip kaže da je imalo dvostruku vrednost i cilj: njima dvoma lično značilo je da neke stvari treba ostaviti iza sebe. Ali pre svega, cilj je bio da poruči drugima da, šta god da se dogodilo, pomirenje je moguće.
– Bilo je čudno, isprva sam bio nervozan, ali kasnije sam se opustio. Drago mi je da se to dogodilo. Iznenadio me je efekat koji je rukovanje izazvalo. U publici je bilo ljudi koji su plakali, toliko im je značilo. Nisam to očekivao – ispričao je Princip za „Blic“.
Rukovanje koje su zabeležili foto-reporteri, bombastično nazvano istorijskim, zapravo je – repriza.
– Anita i ja smo se prvo rukovali na jednom brdu iznad Graca. U prvom trenutku je susret bio pomalo zvaničan, ali Anita je veoma prirodna i prijatna.
Hohenberg je došla sa suprugom, koji je francuski konzul, a ona radi na restauraciji i održavanju jednog od zamkova koji je nekada pripadao njenoj porodici.
Sagovornik „Blica“ kaže da ideja o njihovom susretu nije potekla od državnih zvaničnika, već je čitav događaj, uključujući i istorijsko „Rukovanje za mir“, organizovao umetnik Igor Petković, koji i živi u Gracu. Ni Branislav ni Anita nisu poznavali Petkovića pre nego što im je predložio da i oni, ovaj put direktno, postanu deo istorije. Branislav priznaje da je iznenađen što je njihovo rukovanje toliko odjeknulo u javnosti.
Šta bi rekao Gavrilo?
Razmišljao je Branislav šta bi mu Gavrilo rekao za to što se rukuje sa praunukom čoveka koga je ubio, i priznaje da njegov rođak zasigurno ne bi blagonaklono gledao na to.
– Anita i ja smo pričali o tome da ni Gavrilo ni Ferdinand ovo ne bi mogli da zamisle.
On objašnjava i da je Grac izabran kao simbolično mesto susreta, jer je važan za obe porodice. Ferdinand je u njemu rođen, a Branislavov deda Nikola, Gavrilov mlađi brat, jedno vreme je živeo u njemu, jer je od Austrougarske dobio stipendiju za studiranje. Nikola je u Gracu upoznao i svoju suprugu, Branislavovu baku.
Na pitanje zašto je od svih živih srodnika on izabran da predstavlja porodicu Princip, Branislav objašnjava da Jovo, Gavrilov stariji brat, nema potomke koji nose prezime Princip, a da su potomci mlađeg brata Nikole, samo on i njegov brat. Međutim, njegov stariji brat Saša živi u Kanadi.
A kako jedan Princip živi danas?
– Živimo u slobodi, a mislim da je upravo to Gavrilo i želeo. I to ne samo u političkom smislu, već imamo slobodu da budemo ono što želimo.
Branislav (52) je antropolog i radi sa ranjivim grupama ljudi, uglavnom korisnicima droge, a bavi se i snimanjem dokumentarnih filmova. Živi u Pančevu, oženjen je i nema dece.
On kaže da ne oseća nikakav teret „slave“ zbog veze sa čuvenim Gavrilom Prinicpom.
– Ja se ne opterećujem time, ali ljudima uvek bude zanimljivo kada to saznaju.
U Srbiji živi nekoliko porodica koje nose ovo slavno prezime, i to uglavnom u Vojvodini. Branislav pretpostavlja da su u pitanju dalji rođaci, ali on ih ne poznaje.
Na pitanje da li ga pogađaju novija čitanja istorije, u kojima je Gavrilo prikazan kao terorista, a ne rodoljub, Branislav kaže da svako ima pravo na svoje tumačenje.
– Uvek ima raznih interpretacija, i po pitanju toga kakve je posledice izazvao atentat, ali naknadna tumačenja ne želim da komentarišem. Svako ima svoje mišljenje, a ja, prosto, nikada ne upadam u rasprave o politici.
Valter ima konkurenciju u Kini
Ipak, iako kaže da se ne oseća kao „poznata ličnost“ zbog svog slavnog rođaka, Branislav je svestan važnosti koje nosi ime Gavrila Principa
– Nedavno sam davao intervju za jednu kinesku televiziju i pitao sam ih zašto je njima Gavrilo uopšte zanimljiv. Rekli su: „On je za nas najveći heroj izvan Kine.“ To nije mala stvar, u pitanju je četvrtina svetske populacije – zaključuje Branislav Princip u razgovoru za „Blic“.
izvor: blic.rs